О књизи: година / Пјотр Никитич Ткачов (1844-1886) - личност руског револуционарног покрета, публициста, теоретичар „Јакобински” тренд у популизму. Из породице ситног властелинства. Године 1861. ушао је на Правни факултет Универзитета у Санкт Петербургу, одмах је учествовао у студентским антивладиним немирима, због чега је ухапшен и држан два месеца у Кронштатској тврђави. Године 1862. почео је да говори у разним часописима, положио је екстерне испите и добио диплому кандидата права без иједног предавања; учествовао у студентском кружоку близу „Земља и слобода“. Исте године је поново ухапшен и две године касније осуђен на три месеца затвора због поседовања прогласа Н.П. Огарев „Шта народу треба. Године 1865. је ослобођен, постао је службеник часописа „Руское слово“, а 1866. године – службеник часописа „Дело“, који је заменио затворено „Руско слово“, где је објављивао критике, критичке чланке о књижевним, филозофским и правни радови, статистички есеји у којима је најотвореније (колико је цензура дозвољавала) следио социјалистичке идеје. Радио је у подземној групи И.А. Худјаков, ухапшен у „случају Каракозов“. Године 1867-1868. заједно са бившим каракозовицима организовао је револуционарну комуну „Сморгонску академију”. У зиму 1868-1869. учествовао у студентском покрету у високошколским установама Санкт Петербурга, заједно са С.Г. Нечајев је предводио свој леви бок, који је био усмерен на стварање револуционарне организације за подршку очекиваном сељачком устанку. У марту 1869. ухапшен је због учешћа у објављивању прогласа „Друштву“, две године касније осуђен је на „Нечајевском процесу“ на 1 годину и 4 месеца затвора и после одслужења казне осуђен је на прогнан у своју домовину, у Великолуцки округ Псковске губерније. У децембру 1873, уз помоћ круга „чајковчана“, побегао је у иностранство. У емиграцији је брзо раскинуо са већином руских револуционарних емиграната који су се држали пропагандних и бунтовничких (бакуњинских) идеја. Заједно са групом руско-пољских емиграната, од краја 1875. године у Женеви, издаје часопис „Аларм”, говорећи са позиција бланкизма. Истовремено је учествовао у стварању дубоко тајновитог „Друштва за народно ослобођење“, које је успоставило везе са „јакобинцима“ у Русији. Године 1880. учествовао је у неуспелим покушајима да се штампарија Набат пренесе у Русију и сарађује са Народном Вољом. Вероватно су сви ови неуспеси и пад револуционарног покрета у Русији после смрти Извршног комитета Народне Воље 1881. године, као и изузетно лоше материјално стање Ткачова, допринели развоју органске болести мозга. Крајем 1882. године завршио је у болници за душевне болеснике, где је остао до дана смрти Објављено у књизи: Ткачев П.Н. Изабрана дела друштвено-политичких тема у четири тома. Волуме ИИИ. М.: Издавачка кућа Свесавезног друштва политичких затвореника и прогнаних досељеника, 1933. Коментари научног уредника (латиничним словима): Белешке Романа Водченка Б.П. Козмина (римски бројеви)).